Terapijski odnos- II deo

Psihoterapija je vezana za mnoštvo predrasuda, pa je jedna od njih da kad imamo neke probleme, treba da se obratimo i „izjadamo“ najboljem prijatelju ili nekoj bliskoj osobi i da će to biti podjednako lekovito kao i psihoterapijski razgovor. A terapija se još i plaća...“pa nije li onda to bacanje para?“, umeju ljudi da se pitaju.

Prijatelji su važna podrška u životu i u mnogim situacijama to je vrlo lekovit odnos, jer podelimo svoje muke, dobijemo podršku, razumevanje i vetar u leđa da nastavimo tamo gde smo zapeli. Međutim odnos sa prijateljem nema baš puno veze sa psihoterapijskim odnosom. Naime i psihoterapeuti su u privatnom životu samo prijatelji i bliskim ljudima ne mogu pružiti pomoć na terapijski način. Čak postoji i pravilo da psihoterapiju ne treba raditi sa ljudima koji se poznaju, jer u tom odnosu ne mogu da dobiju ono što im je zaista potrebno.

Postoje vrlo značajne razlike koje čine terapijski odnos drugačijim i efikasnijim kada je u pitanju rešavanje problema i promene koje se postižu psihoterapijom.

Prva razlika je u vezi sa setingom i raspoloživošću terapeuta, teško da sa bilo kojim prijateljem možete obezbediti redovnost i kontinuitet viđanja, kao npr. jednom nedeljno, u isto vreme. da neko samo vama posveti 50 minuta svog vremena.

Deo obavezne edukacije koju svako od terapeuta mora da prođe jeste da nauče da slušaju i reaguju na poseban način. To znači da ne prekidaju klijenta i da imaju neutralan stav, oslobođen od predrasuda. Kad prijatelji slušaju, koliko god dara da imaju za to, obavezno imaju potrebu da se uključe sa svojim iskustvima, da daju savet koji se ne traži i da ubede u svoje stavove i mišljenja. Terapeut svojim neosuđujućim slušanjem, pomaže klijentu da slobodno izrazi svoja osećanja, bez tenzije i frustracije šta će kao sagovornik o tome misliti i reći. To takođe smanjuje „cenzurisanje“ sadržaja koje klijent iznosi i omogućava terapeutu da neopterećeno sluša, prepoznaje klijentova, ali i svoja osećanja i na osnovu toga interpretira šta se zaista dešava.

Gotovo svi odnosi koje gradimo u toku života opterećeni su i određeni iskustvima koje smo izgradili u primarnoj porodici. Tako da većina veza sadrži neke nepripadajuće tzv.„toksične“ elemente, koji su prtljag koji vučemo, najčešće iz odnosa sa mamom ili tatom. Odnos sa terapeutom u nekim slučajevima može biti zapravo prvi dobar i „zdrav“ odnos, jer je neopterećen drugim značajnim odnosima koje smo do tad gradili u životu. Upravo zato taj odnos ima reparativni potencijal. U njemu klijent se oseća slobodnim da izrazi sve ono što možda u primarnoj porodici nije smeo ili želeo. Novi model odnosa gde terapeut prihvata, ne osuđuje, dozvoljava, podržava i pomaže klijentu, ujedno menja njegov unutrašnji svet i na taj način terapeut postaje „dobar“ roditelj, neko sa kim klijent može iznova da proživljava, popravlja i dugačije kreira odnose iz detinjstva. Ovaj novi „bolji“ odnos koji se razvija između klijenta i terapeuta, postaje model za sve ostale veze koje klijent ima i stvara u svom realnom životu. Slično kao roditeljski glas u detinjstvu, u toku terapije „glas“ terapeuta se pounutruje i postaje novo, dobro iskustvo. Klijent ga usvaja i nastavlja da ga nosi kroz život i on mu daje priliku da menja obrasce ponašanja koji mu ne odgovaraju. Uz pomoć ovog glasa klijent je spreman da bolje postavlja svoje granice, da bolje razume druge, fleksibilnije reaguje... i razvije zdravo samopuzdanje i ljubav prema sebi.

Ovaj poseban odnos sa terapeutom ima sposobnost da trajno menja buduće odnose klijenta, koji oslobođen ranijih saporažavajućih i destruktivnih veza ima priliku da krene da stvara autentičnije i bliskije odnose i živi pun život. I u tome je najveća lekovitost psihoterapijskog odnosa.

Terapijski odnos- I deo

Terapijski odnos je “sine qua non” svake psihoterapije. Pri tome se ne misli samo na fizičku egzistenciju dva ljudska bića, jedno koje traži rešenje svojih problema i utehu i drugo koje mu na tom putu pomaže. Terapijski odnos je mnogo više od toga, to je specifičan odnos koji se ne razvija prirodno u svakodnevnom životu, već počinje od okvira koji nameću uloge i njihovi zahtevi, a zatim u postavljenim okvirima nastavlja prirodno da se razvija prateći zakonitosti ljudske prirode.

Možda je najlakše objasniti prirodu ovog odnosa praveći paralelu sa sličnim relacijama koje se razvijaju između lekara i pacijenta ili npr. sveštenika i vernika. Lekaru se najčešće bezuslovno veruje, on ima autoritet i znanje i to je neko ko treba da nas izleči od bolesti, ko će nam pomoći da nam se vrati život ili čak uspeti da ga produži kada se približava kraj. Uloga lekara najčešće podrazumeva autoritativan i direktivan pristup, lekar je neko ko će vam reći šta i kako treba da radite kako biste izlečili svoju bolest. Sveštenik ili duhovno lice je neko ko treba da pomogne verniku da “iskupi svoje grehe i spasi svoju dušu”. Njegova uloga je takođe autoritativna, ali on je više tu kao neko ko pomaže da se ostvari veza sa najvišim autoritetom i ova na neki način instrumentalna uloga ga čini moćnim i verniku uliva poštovanje. Psihoterapeut je više kao lekar za dušu, neko ko pomaže da se psiha oporavi, ojača i da vrati kormilo života klijentu u ruke, gde je oduvek trebalo i da bude. Pomagačka alhemija definitivno boji sva ova tri odnosa i daje im neku pomalo “magijsku” dimenziju, jer je ispunjena očekivanjem, verom i nadom da će nam taj “neko” bio to lekar, sveštenik ili terapeut pomoći u nevolji, rešiti problem koji imamo i na neki način “spasiti” naš život. Sve tri uloge lekar, duhovnik i terapeut takođe imaju svoju ličnu ljudsku komponentu, koja pravi značajne razlike među njima. Ona doprinosi tome da neki manje iskusan doktor, terapeut ili sveštenik uspe da pomogne čoveku mnogo više i bolje nego neki drugi, stariji, obrazovaniji, iskusniji. Postoji u našem narodu izreka “I najgori lekar je nekom najbolji…i najbolji lekar je nekom najgori” I to je to…dolazimo do toga da je ljudska veza nešto što leči, mnogo više nego konkretan lek. Ovo pravilo se ponavlja i možda je još naglašenije u odnosu između psihoterapeuta i klijenta. Postoje istraživanja koja govore da preko 60 % uspešnosti psihoterapije zavisi od odnosa koji se razvija između terapeuta i klijenta.

Lekovitost psihoterapijskog setinga- isečak sa terapije

Prikazaću vam jedan kratak isečak iz psihoterapije, gospođe koja je dolazila 2 godine, koji ilustruje značaj setinga u psihoterapijskom procesu.

Iako to nije bio deo njene simpomatologije, ova gospođa je uporno na početku svake seanse odlazila da popravi sliku na zidu savetovališta, koja je u njenim očima, zasigurno krivo stajala. Terapeut je više puta interpretirao ovaj klijentkinjin postupak, ali ona je samo odgovarala da joj se prosto čini da slika stoji nakrivo. Nakon skoro godinu dana terapije, gde je u fokusu bio njen problematičan odnos sa ocem (koji je zamislite slučajnosti bio slikar ), napravila je veliki “proboj”, kada je konačno uspela da oprosti svom ocu, to što je varao njenu majku. Tom prilikom je rekla: “Baš kao ova slika na zidu…konačno da stoji onako kako treba!”. Nakon ove seanse, gospođa više nikad nije popravljala položaj slike, jer je u njenoj percepciji slika zauvek ispravljena, onog trenutka kada je ona uspela da razeši odnos sa svojim tatom. Iz ovog primera se vidi, da ako ne vodimo računa o setingu, o tome da u prostoriji za rad uvek sve bude na svom mestu, ovakvi detalji bi nam vrlo lako promakli i ne bi mogli da ih terapijski adekvatno obradimo i iskoristimo.

Psihoterapijski seting

Seting je psihoterapijski pojam koji se odnosi pre svega na vreme i prostor odigravanja psihoterapije. Seting podrazumeva da se seanse dešavaju u unapred dogovoreno i zakazano vreme, uvek na istom mestu, koje je uređeno i podešeno tako da klijent i terapeut nesmetano mogu da rade. Postoji nekoliko pravila setinga.

Prvo pravilo je da klijent treba da dolazi uvek u tačno zakazano vreme, ni suviše ranije, niti da kasni, jer ima na raspolaganju 50 minuta vremena, i vreme počinje da teče, tačno od zakaznog termina, a ne od realnog dolaska klijenta. Na početku psihoterapije, klijentima se ovo pravilo jasno naznačava, da treba da se trude da poštuju zakazano vreme, jer u slučaju kašnjenja automatski sebi skraćuju seansu i ostaje im manje vremena za rad. Iskustvo pokazuje da se većina klijenata pridržava ovog pravila, osim ponekad u fazama otpora ili stagnacije. Otpor može biti u vezi sa trenutnim sadržajima terapije ili prema terapeutu, pokazatelj bunta ili replikacija obrazaca iz svakodnevnog života. Većina kašnjenja se prorađuje sa klijentom i dovodi u vezu sa samim terapijskim procesom.

Drugo pravilo je da fizički ambijent gde se dešava psihoterapija treba da bude prilagođen i adekvatan potrebama tarapijskog procesa, da podrazumeva uvek isto mirno, ušuškano mesto u kome ne treba praviti vidljive promene koje se tiču rasporeda nameštaja, slika, drugih ukrasnih i praktičnih detalja. Terapeut treba da obezbedi miran tok seanse, bez spoljašnjih prekida u vidu zvonjave telefona ili iznenadnih poseta. Preporuka je da terapijsko mesto ostane do kraja procesa onakvo kako je bilo u momentu početka terapije, osim naravno u izuzetnim slučajevima kada se ne mogu zaobići neke promene. Terapeut ima svoje mesto na kome sedi, klijent svoje, u toku seanse nema konzumiranja hrane, pića ili cigareta. Ovo pravilo može na prvi pogled delovati u najmanju ruku “negostoljubivo”, ali ima svoje razloge. Prvi razlog je da se eliminisanjem ovih hedonističkih pomagala dosta aktivnije, produktivnije i racionalnije koristi ograničeno vreme seanse. Drugi, možda i značajniji razlog je taj da u terapiji nije poželjno da napetost i neka druga osećanja klijenta budu zamaskirana ili oslobođena kroz sporedne kanale (kao što su: pušenje, grickanje, pijenje kafe i sl.), već je potrebno da budu izražena i prorađena u trenutku i u vezi sa sadržajem koji izaziva emocije kod klijenta.

Aranžman seting-a pored svojih praktičnih razloga, ima funkciju da klijentu obezbedi osećaj sigurnosti, predvidljivosti i kontinuiteta. Vrlo je slično kod beba i male dece koja treba da imaju “svoj red”, koji podrazumeva raspored dana sa ustaljenim navikama i rutinama koje se ponavljaju, iz dana u dan sa ciljem da krhkom ljudskom biću na početku života omoguće osećaj sigurnosti i zaštićenosti. Tako i klijentu psihoterapijski seting daje sigurnost, ali takođe omogućava i uspostavljanje granica, koje neki klijenti u privatnom životu i odnosima nikad nisu imali.

Ovo je priča o terapijskom setingu, koji uz odnos koji se razvija između klijenta i terapeuta omogućava da terapija bude izvanredno korektivno i lekovito iskustvo za klijente.

Kako funkcioniše podsvest?

Iako ljudi žive u zabludi da žive samo uz pomoć svesnog uma, istina je potpuno drugačija. Pravo mesto gde stvarate svoj život je podsvesni um, on diktira i upravlja najvećim delom našeg života. Podsvest je neverovatno moćna, može vas nagovoriti na bilo šta i diktirati pravac vašeg života, a da Vi toga niste ni svesni.

Najčešća analogija koja se koristi kada želimo da objasnimo kako funkcioniše podsvesni um je poređenje sa kompjuterom. Svima nam je poznato da kad kupimo novi računar, ukoliko prethodno nismo instalirali programski sistem, računar neće ispunjavati svoju funkciju i ništa nećemo moći da uradimo uz pomoć njega. Da bi računar mogao da radi, on mora da ima instalirane programe uz pomoć kojih će obavljati radnje za koje je programiran. Ukoliko se neki program vremenom izbriše iz računara, npr. program za gledanje filmova, iako imamo filmove na računaru, nećemo moći da ih gledamo. Dakle kompjuter radi samo na osnovu programa koji su u njemu. Vrlo slično funkcionišu i ljudi. Naime podsvesni um je bio-kompjuter u koji se beleže programi na osnovu kojih čovek funkcioniše u životu. Kada se beba rodi, njen „kompjuter“ je skoro potpuno prazan. Par programčića u nesvesnom delu i to je to. Svakoga dana, naročito u u toku ranog detinjstva mi upisujemo programe u našu podsvest i dodajemo stalno nove i nove programe. Osnovno pravilo po kome funkcioniše naš životni kompjuter, je da on ima za zadatak da nas čini i održava baš onakvom osobom, kakva je zadata na osnovu programa koje smo mu dali i dajemo mu do kraja života. Na primer ako naša podsvest smatra da smo mi lepi ili ružni, vitki ili debeli, snažni ili rovitog zdravlja, srećni ili nesrećni, privlačni ili odbojni suprotnom polu...onda mi to definitivno i jesmo. Bio- kompjuter stalno pregledava naša iskustva i na osnovu toga donosi odluku kakva smo mi osoba. Kompjuter je vrlo brz i efikasan, deluje gotovo trenutno i kao rezultat njegovog rada mi smo to što jesmo.

Nakon okvirne analize toga šta koji deo ljudskog uma radi, može se doći do zaključka da različiti psihološki problemi sa kojima se ljudi suočavaju u životu imaju svoje dubinske uzroke, koji su najčešće smešteni u podsvesnom delu uma. Zato psihoterapija pronalazi načine kako da otključa gvozdenu kapiju koja skriva najdublje tajne naše ličnosti, kako bi mogli da ih iznesemo na svetlo dana i ne dozvolimo da bez naše saglasnosti dalje upravljaju našim životom i diktiraju nam sudbinu.