Seting je psihoterapijski pojam koji se odnosi pre svega na vreme i prostor odigravanja psihoterapije. Seting podrazumeva da se seanse dešavaju u unapred dogovoreno i zakazano vreme, uvek na istom mestu, koje je uređeno i podešeno tako da klijent i terapeut nesmetano mogu da rade. Postoji nekoliko pravila setinga.
Prvo pravilo je da klijent treba da dolazi uvek u tačno zakazano vreme, ni suviše ranije, niti da kasni, jer ima na raspolaganju 50 minuta vremena, i vreme počinje da teče, tačno od zakaznog termina, a ne od realnog dolaska klijenta. Na početku psihoterapije, klijentima se ovo pravilo jasno naznačava, da treba da se trude da poštuju zakazano vreme, jer u slučaju kašnjenja automatski sebi skraćuju seansu i ostaje im manje vremena za rad. Iskustvo pokazuje da se većina klijenata pridržava ovog pravila, osim ponekad u fazama otpora ili stagnacije. Otpor može biti u vezi sa trenutnim sadržajima terapije ili prema terapeutu, pokazatelj bunta ili replikacija obrazaca iz svakodnevnog života. Većina kašnjenja se prorađuje sa klijentom i dovodi u vezu sa samim terapijskim procesom.
Drugo pravilo je da fizički ambijent gde se dešava psihoterapija treba da bude prilagođen i adekvatan potrebama tarapijskog procesa, da podrazumeva uvek isto mirno, ušuškano mesto u kome ne treba praviti vidljive promene koje se tiču rasporeda nameštaja, slika, drugih ukrasnih i praktičnih detalja. Terapeut treba da obezbedi miran tok seanse, bez spoljašnjih prekida u vidu zvonjave telefona ili iznenadnih poseta. Preporuka je da terapijsko mesto ostane do kraja procesa onakvo kako je bilo u momentu početka terapije, osim naravno u izuzetnim slučajevima kada se ne mogu zaobići neke promene. Terapeut ima svoje mesto na kome sedi, klijent svoje, u toku seanse nema konzumiranja hrane, pića ili cigareta. Ovo pravilo može na prvi pogled delovati u najmanju ruku “negostoljubivo”, ali ima svoje razloge. Prvi razlog je da se eliminisanjem ovih hedonističkih pomagala dosta aktivnije, produktivnije i racionalnije koristi ograničeno vreme seanse. Drugi, možda i značajniji razlog je taj da u terapiji nije poželjno da napetost i neka druga osećanja klijenta budu zamaskirana ili oslobođena kroz sporedne kanale (kao što su: pušenje, grickanje, pijenje kafe i sl.), već je potrebno da budu izražena i prorađena u trenutku i u vezi sa sadržajem koji izaziva emocije kod klijenta.
Aranžman seting-a pored svojih praktičnih razloga, ima funkciju da klijentu obezbedi osećaj sigurnosti, predvidljivosti i kontinuiteta. Vrlo je slično kod beba i male dece koja treba da imaju “svoj red”, koji podrazumeva raspored dana sa ustaljenim navikama i rutinama koje se ponavljaju, iz dana u dan sa ciljem da krhkom ljudskom biću na početku života omoguće osećaj sigurnosti i zaštićenosti. Tako i klijentu psihoterapijski seting daje sigurnost, ali takođe omogućava i uspostavljanje granica, koje neki klijenti u privatnom životu i odnosima nikad nisu imali.
Ovo je priča o terapijskom setingu, koji uz odnos koji se razvija između klijenta i terapeuta omogućava da terapija bude izvanredno korektivno i lekovito iskustvo za klijente.
