Terapijski odnos je “sine qua non” svake psihoterapije. Pri tome se ne misli samo na fizičku egzistenciju dva ljudska bića, jedno koje traži rešenje svojih problema i utehu i drugo koje mu na tom putu pomaže. Terapijski odnos je mnogo više od toga, to je specifičan odnos koji se ne razvija prirodno u svakodnevnom životu, već počinje od okvira koji nameću uloge i njihovi zahtevi, a zatim u postavljenim okvirima nastavlja prirodno da se razvija prateći zakonitosti ljudske prirode.

Možda je najlakše objasniti prirodu ovog odnosa praveći paralelu sa sličnim relacijama koje se razvijaju između lekara i pacijenta ili npr. sveštenika i vernika. Lekaru se najčešće bezuslovno veruje, on ima autoritet i znanje i to je neko ko treba da nas izleči od bolesti, ko će nam pomoći da nam se vrati život ili čak uspeti da ga produži kada se približava kraj. Uloga lekara najčešće podrazumeva autoritativan i direktivan pristup, lekar je neko ko će vam reći šta i kako treba da radite kako biste izlečili svoju bolest. Sveštenik ili duhovno lice je neko ko treba da pomogne verniku da “iskupi svoje grehe i spasi svoju dušu”. Njegova uloga je takođe autoritativna, ali on je više tu kao neko ko pomaže da se ostvari veza sa najvišim autoritetom i ova na neki način instrumentalna uloga ga čini moćnim i verniku uliva poštovanje. Psihoterapeut je više kao lekar za dušu, neko ko pomaže da se psiha oporavi, ojača i da vrati kormilo života klijentu u ruke, gde je oduvek trebalo i da bude. Pomagačka alhemija definitivno boji sva ova tri odnosa i daje im neku pomalo “magijsku” dimenziju, jer je ispunjena očekivanjem, verom i nadom da će nam taj “neko” bio to lekar, sveštenik ili terapeut pomoći u nevolji, rešiti problem koji imamo i na neki način “spasiti” naš život. Sve tri uloge lekar, duhovnik i terapeut takođe imaju svoju ličnu ljudsku komponentu, koja pravi značajne razlike među njima. Ona doprinosi tome da neki manje iskusan doktor, terapeut ili sveštenik uspe da pomogne čoveku mnogo više i bolje nego neki drugi, stariji, obrazovaniji, iskusniji. Postoji u našem narodu izreka “I najgori lekar je nekom najbolji…i najbolji lekar je nekom najgori” I to je to…dolazimo do toga da je ljudska veza nešto što leči, mnogo više nego konkretan lek. Ovo pravilo se ponavlja i možda je još naglašenije u odnosu između psihoterapeuta i klijenta. Postoje istraživanja koja govore da preko 60 % uspešnosti psihoterapije zavisi od odnosa koji se razvija između terapeuta i klijenta.