Psihoterapija je vezana za mnoštvo predrasuda, pa je jedna od njih da kad imamo neke probleme, treba da se obratimo i „izjadamo“ najboljem prijatelju ili nekoj bliskoj osobi i da će to biti podjednako lekovito kao i psihoterapijski razgovor. A terapija se još i plaća...“pa nije li onda to bacanje para?“, umeju ljudi da se pitaju.
Prijatelji su važna podrška u životu i u mnogim situacijama to je vrlo lekovit odnos, jer podelimo svoje muke, dobijemo podršku, razumevanje i vetar u leđa da nastavimo tamo gde smo zapeli. Međutim odnos sa prijateljem nema baš puno veze sa psihoterapijskim odnosom. Naime i psihoterapeuti su u privatnom životu samo prijatelji i bliskim ljudima ne mogu pružiti pomoć na terapijski način. Čak postoji i pravilo da psihoterapiju ne treba raditi sa ljudima koji se poznaju, jer u tom odnosu ne mogu da dobiju ono što im je zaista potrebno.
Postoje vrlo značajne razlike koje čine terapijski odnos drugačijim i efikasnijim kada je u pitanju rešavanje problema i promene koje se postižu psihoterapijom.
Prva razlika je u vezi sa setingom i raspoloživošću terapeuta, teško da sa bilo kojim prijateljem možete obezbediti redovnost i kontinuitet viđanja, kao npr. jednom nedeljno, u isto vreme. da neko samo vama posveti 50 minuta svog vremena.
Deo obavezne edukacije koju svako od terapeuta mora da prođe jeste da nauče da slušaju i reaguju na poseban način. To znači da ne prekidaju klijenta i da imaju neutralan stav, oslobođen od predrasuda. Kad prijatelji slušaju, koliko god dara da imaju za to, obavezno imaju potrebu da se uključe sa svojim iskustvima, da daju savet koji se ne traži i da ubede u svoje stavove i mišljenja. Terapeut svojim neosuđujućim slušanjem, pomaže klijentu da slobodno izrazi svoja osećanja, bez tenzije i frustracije šta će kao sagovornik o tome misliti i reći. To takođe smanjuje „cenzurisanje“ sadržaja koje klijent iznosi i omogućava terapeutu da neopterećeno sluša, prepoznaje klijentova, ali i svoja osećanja i na osnovu toga interpretira šta se zaista dešava.
Gotovo svi odnosi koje gradimo u toku života opterećeni su i određeni iskustvima koje smo izgradili u primarnoj porodici. Tako da većina veza sadrži neke nepripadajuće tzv.„toksične“ elemente, koji su prtljag koji vučemo, najčešće iz odnosa sa mamom ili tatom. Odnos sa terapeutom u nekim slučajevima može biti zapravo prvi dobar i „zdrav“ odnos, jer je neopterećen drugim značajnim odnosima koje smo do tad gradili u životu. Upravo zato taj odnos ima reparativni potencijal. U njemu klijent se oseća slobodnim da izrazi sve ono što možda u primarnoj porodici nije smeo ili želeo. Novi model odnosa gde terapeut prihvata, ne osuđuje, dozvoljava, podržava i pomaže klijentu, ujedno menja njegov unutrašnji svet i na taj način terapeut postaje „dobar“ roditelj, neko sa kim klijent može iznova da proživljava, popravlja i dugačije kreira odnose iz detinjstva. Ovaj novi „bolji“ odnos koji se razvija između klijenta i terapeuta, postaje model za sve ostale veze koje klijent ima i stvara u svom realnom životu. Slično kao roditeljski glas u detinjstvu, u toku terapije „glas“ terapeuta se pounutruje i postaje novo, dobro iskustvo. Klijent ga usvaja i nastavlja da ga nosi kroz život i on mu daje priliku da menja obrasce ponašanja koji mu ne odgovaraju. Uz pomoć ovog glasa klijent je spreman da bolje postavlja svoje granice, da bolje razume druge, fleksibilnije reaguje... i razvije zdravo samopuzdanje i ljubav prema sebi.
Ovaj poseban odnos sa terapeutom ima sposobnost da trajno menja buduće odnose klijenta, koji oslobođen ranijih saporažavajućih i destruktivnih veza ima priliku da krene da stvara autentičnije i bliskije odnose i živi pun život. I u tome je najveća lekovitost psihoterapijskog odnosa.
